Pre nego započnem novi post, trebalo bi da okončam prethodni, ali kako ne mogu da se setim koji mi beše prethodni, idem dalje sa ovim, pa šta bude. A sećam se da sam još prošle godine hteo da napišem post o počecima, ali nisam znao odakle da počnem.

Neki se muče sa počecima, pa su tako neki još uvek na prapočetku, pravdajući se besmislenom izjavom da svaki početak je težak, dok nekima počeci nisu nikakav problem, ali ništa od započetog ne umeju da završe. Ovi drugi, malo lucidnije od onih prvih, sebe objašnjavaju izrekom mnogo hteo, mnogo započeo, čas umrli njega je pomeo. Ili nju je pomeo, ako stvari posmatrate sa ženske tačke gledišta, što vam toplo preporučujem, u slučaju da ste žensko.

S blogerske tačke gledišta, ima onih koji bi hiljadu različitih tema otvorili, bez da o ijednoj izreknu nekakav sud koji može da zaliči, ako ne na konačan, ono, makar prividno, na autentičan. Naravno, ima i onih koji svakodnevno obrađuju jednu te istu temu, ali do te mere neubedljivo, da je i stranim turistima jasno da dotični meštani slabo divane madžarski... možda nešto malo, ali i to s greškom. Ovo je opšte zapažanje, ne tvrdim da ovde ima takvih, štaviše, apelujem da blogersku tačku iz ovog paragrafa apstrahujete kao entitet bez konkretnih koordinata unutar javnog prostora belosvetske blogosfere. Inače, ja kad bodem, bodem konkretno, među rogove, nema nikakve šanse da onaj ko je uboden ne sazna da je uboden. Ili ubodena, ako stvari posmatrate sa ženske tačke, što vam toplo preporučujem, u slučaju da ste ubodena... Znam, znam, kada god pokušam nešto da objasnim s blogerske tačke gledišta, uvek se naserem k’o foka.

Sa neutralnije tačke gledišta, digitalizacija pisane reči je dovela do svojevrsnog prevrata u izdavaštvu. Donedavno je jednom objavljena verzija bila i konačna, dok današnji autori imaju neograničene mogućnosti da unedogled  prekrajaju svoje već objavljene tekstove. Do konačne satisfakcije ili, što je verovatnije, do sudnjega dana. Istoričari i analitičari tako mogu do mile volje da revidiraju svoju priču na račun najnovijih događaja i novootkrivenih saznanja, polemičari da apdejtuju svoje argumente najnovijim dokazima, pisci da doteruju svoje stilske karakteristike, a blogeri da krpe anahronizme zbog kojih njihove nedavne objave deluju kao odavno prevaziđene. Neki to rade na jednom istom naslovu, a neki objavljuju minimalno izmenjeni sadržaj pod različitim naslovima, u stotine primeraka. Apelujem da stotine primeraka iz prethodne rečenice ne shvatite u smislu tiraža, niti u smislu novih izdanja istog dela, već kao stotine novih edicija sačinjenih od  istog nedela. Priznajem, i sam ponekad naknadno promenim nešto u postu, ali je to teško primetiti, jer ih redovno brišem. Da ih ne brišem, verovatno bih im se redovno vraćao, da ih korigujem..., mislim, ne znam kako vi, ali ja se svaki dan osećam sve pametnijim i pametnijim, pa mi se moji stari postovi, iz dana u dan, čine sve glupljim i glupljim. Šta kažete, ne serem loše ni sa neutralne tačke, a? Kako bih se tek nasrao sa tačke sirotog Ivana Ivanovića... to ne smem ni da zamislim, pa bolje nemojte ni vi.

Elem, ništa lakše od početka novog posta. Proberite neki stari post, koji vam se u vreme objave činio zrelim, očistite ga od žilica prošlosti i izvrnite kao staru vunenu čarapu. Ako nešto štrči, skratite mu rečenice. Zatim ga potopite u vrelu negaciju i tako ostavite da postoji 5 minuta. Izvadite ga, provucite kroz mlaz naknadne pameti, isecite na onoliko kriški, na koliko vam je delova rascepljena ličnost, svaku krišku dosolite i zabiberite, po ukusu. Nije zgoreg da na kriške kanete po kap mašte i trunete prstohvat zdravog razuma, ako imate odakle. Tako izmrcvarene kriške ostavite da se malo prisaberu, ali ne više od 20 minuta. Potom ih poprskajte mrvicama tuđe mudrosti i ličnog veselja, pa ih svaku ponaosob uvaljajte u smešu od integralne psihologije, pomućene svesti i kontekstualnih nejasnoća. Pržite ih na podgrejanom samoljublju, s obe strane, dok se ne zalepe jedna za drugu ili dok ne porumene. Uz neprestano mešanje, da post ne ode u propast. Post služiti topao ili hladan, ko kako voli i ko kako ume da primi. Ako post naiđe na hladan prijem, jer, recimo, nije ništa manje imbecilan od starog, onda sledeći pripremajte u rerni, ali rernu obavezno uključite na 180 stepeni u odnosu na prethodni post i nema da omanete, pod uslovom da vam je rerna još uvek pod garancijom, a ja ću ovu rečenicu svakako skratiti u nekom od budućih postova.

Zašto onda tupimo da je svaki početak težak? Zato što smo umislili da smo na nekakvom početku, a zapravo smo i dalje u staroj kognitivnoj iluziji. Možemo otvoriti nova vrata, ali dok ne zamandalimo ona kroz koja smo upravo prošli, ne možemo reći da smo na početku. Kakav je to početak, ako se u svakom trenutku možemo vratiti starom, pa mu se zato i vraćamo? Novi album sa starim pesmama? U isto vreme gusenica i leptir? Više ne pušim, ali i dalje kupujem cigarete? Daću vam svoje dupe za Evropsku Uniju, ali vam ne dam svoje Kosovo? To ne biva.

Prvo treba sleteti. Zaustaviti. Ugasiti motore. Iskrcati putnike i prtljag. Raspustiti posadu. Sačekati da se ohlade klipovi. Raspakovati se. Preparkirati. Prespavati. Zaboraviti dal’ si poš’o il’ si doš’o. Doliti gorivo. Obnoviti mape i još svašta ponešto. Pre novog polaska na put, obavezno proveriti agenciju koja je put organizovala. Ako ga je uopšte organizovala. Ako putujete sami, prekontrolišite samog sebe, zimsku opremu, pritisak u gumama, venama, glavama, zalihe ulja, masti i šećera. Ako vas put odvede suviše daleko od cilja, kao mene sada, onda se vratite prapočecima, kao što se ja sada vraćam svom postu o počecima, koji se upravo završava, jer svaki završetak je novi početak, a svaki početak je kao novo rađanje, zato, neka se Hristos i u vama ponovo rodi, što ću i samom sebi poželeti, odmah nakon što detaljno isproveravam da li i ovaj post zahteva naknadnu korekciju!

Jedan Saša iz voza.
Dva dinara druže.
Tri poljupca hoću ja.
Četir’ konja debela.
Dođi u pet do pet (dolazim za pet minuta).
Rano jutro, pola šest.
Sedam dana sam (i gore i dole).
Ko nekad u osam.
Devet sati udara.
Patim evo deset dana.
Jer jedanaesta za me ti si zapovjed.
Okružni sudija reko dvanaest godina.
Od trinaest dana, dvanaest mi je loše.
Sa četrnaest sam popio prvo pivo.
Petnaest godina u vetar poslatih.
Kad sam imao šesnaest, nisam bio sasvim svoj.
Sedamnaest mi je godina, baš bih probala.
Nemam ja onih osamnaest godina.
Moje društvo ordinira od 19 do 22.  
U sobi dvadeset tri.
Dvadeset i četri sata dnevno.
Poludim li u dvadeset pet.
Na minus dvadeset i šest.
Dvadeset i sedam dana ja se budim sam.
Bilo ih je dvadeset i osam (bilo ih je više nego što je ikada u jednoj pesmi bilo ljubavi).
Tri put sedam, dvadeset i jedan, i još osam, eto toliko sam.
Trideset u hladu, ljeto je u gradu.
Trideset i jedan dan, bez tebe umoran.
Trideset i dva u meni nemira.
Trideset i tri razloga ti dajem.
Umrla je s trideset i nešto.
On je trideset peta, šesta.
Imam 37 godina i vrijednu diplomu.
U prosjeku tisuću devetsto trideset osma.
Proleterskih brigada 39, kod Prković.
Imamo zajedno četrdeset.
Četres prve, četres prve, Hitler udario.
Moja generacija iz četrdeset druge.
Četrdeset neka na vrata već kuca.
Ni za pedeset godina to neće da se promeni.
Šezdeset druge, šezdeset treće, kad ste mlađi bili.
Vratiće se opet osam šezdeset.
Sedamdeset i dva dana na mom srcu leži rana.
Osamdeset četvrta se vuče.
Onda su došle devedesete, tužne i nesretne...
Doživeti stotu.
Sa dvesta dvadeset u voltima.
Ja mislim trista na sat.
Ne želim da živim hiljadu godina.
Raspolažem s još milion nježnih i bezobraznih podataka naše mladosti...
A četri i po milijarde napolju je pevalo.

Update: Hvala bratu Sizifu na uloženom trudu da sastavi play listu

U jednoj zemlji seljaka na manje-više brdovitom Balkanu, prebijena je četa đaka u jednom danu.

Interventna brigada novosadske policije je propisno olešila neke srednjoškolce, jer su se „u pogrešno vreme zatekli na pogrešnom mestu“, preciznije, zatekli su se ispred osnovne škole, da bi istog dana, specijalna antiteroristička jedinica MUP-a Srbije, na pokaznoj vežbi, radoznalim jagodinskim osnovcima pokazala šta sve može da ih snađe ako postanu teroristi.

Privatnik Palma je tim povodom izjavio: „Ja sam u velikom privatnom šoku, najvećem od rođenja!“

Pod logičnom pretpostavkom da pre rođenja nije bio izlagan šokovima, iz Palmine privatne izjave se lako može zaključiti da se, jedino, sam čin njegovog rođenja može smatrati većim šokom od jučerašnjeg.

U pravu je čovek, zamislite šokiranu babicu koja je skontala da je žena iz Končareva upravo rodila tele, ili šokiranu majku..., dobro, koja majka ne bi bila šokirana, koja se sa olakšanjem „onome“ obratila, logično, u srednjem rodu, rečima „ma samo da si mi živo i zdravo“, kažem logično, zato što se niko ne zagleda u privatne polne karakteristike novorođenčeta sa telećom glavom. Zamislite šokirano Pomoravlje, kad je sin Dragan, kao da ju je od dede nasledio, prvi put zagazio u Moravu i tako joj načisto upropastio vodostaj, ili šokiranu sekvoju kada je saznala da su najveći balvan nazvali po palmi, a ne po njoj. Pa, šok privatnog krojača koji je, od mebla za trosed, morao malom bilmezu da skroji prvo privatno odelce sa kratkim pantalonama i kratkim rukavima. A tek, šokiranost kick-box javnosti, kada je glavonja, sa privatno kratkim udovima, izrazio želju da se bakće sportom u kojem treba džilitati udovima, a glavu sakriti od džilitanja. Šta reći o šoku Sadama Huseina kada je saznao da je neki jagodinski privatnik pobedio na izborima sa većim procentom glasova od samoga njega? Zatim, tu su Betoven i Šopen, šokirani sudbinskom činjenicom da će, od svih muzičkih veličina, jedino njima dvojici biti zakinuta mogućnost privatne turneje po Jagodinskom okrugu, iz trivijalnog razloga što, za njihovog vremena, mali Palma još uvek neće stasati u velikog estradnog menadžera. Pa, žirafin šok kad je shvatila da ju je u privatne svrhe otkupio nilski konj, šok Evropske Unije kad je čula da bi Palma, sa sve jagodinskom civilizacijom, još koliko sutra mogao da joj uđe, pa šok okorelih jagodinskih neženja i gejeva kad im je Palma pronašao privatnu ženu i još svašta nešto.

Ono što tek sledi je šok proizvođača voska i privatnih umetnika koji izrađuju voštane figure, kada im Palma, za potrebe svog privatnog muzeja, naruči svog šokantnog klona. Ako već nije.

Ima koj da plati, al' nema koj dizlije.

My favorite thing about the Internet is that you get to go into the private world of real creeps without having to smell them. ~ Penn Jillette

Negde sam pročitao da je internet mesto na kojem svet slobodno razmenjuje „puškice“. Meni više liči na ogromni javni bazen u kojem je uriniranje dozvoljeno, pa iz nužde, svraćaju i neplivači. Štaviše, nužda nas je naterala da oni budu glavna klijentela.

Ako nemate svoje mišljenje, pronađite ga na internetu. Ako se u nešto ne razumete, na internetu lako možete postati ekspert za nešto. Ako niste načisto da li možete da se oslonite na svoje mišljenje, potražite mu štaku na internetu. Ako imate sopstveno mišljenje, slobodno ga izrazite na internetu, naći ćete istomišljenike i među onima koji ga nemaju.

Ako tražite dobavljača za H-128 radioaktivni izotop, poslovni prostor u pustinji, stihove nekog instrumentala, citat iz memoara Grubana Malića, parking mesto na Gazeli ili informacije o tome kada je Analfabela Đogani poslednji put hoblovala laminat, sve to lako možete pronaći na internetu.

Ako tražite učtivu i argumentovanu diskusiju, neku verodostojnu misao, dobar esej ili bilo šta neretardirano za pročitati, namučićete se samo tako. Mnogo su veće šanse da naletite na nevinost u kupleraju, nego na pismenost u sajberspejsu. Ovde sam hteo da dodam „čast izuzecima“, ali po Vukajliji, to je samo jeftin pokušaj da se ne nadrkamo baš na svakoga.

Kažu da je, u današnje vreme, neprisustvo na internetu ravno nepostojanju.

Što se mene tiče, da nije muzike, teško da bih više ikada kliktao po netu.

Izgleda da sam se uželeo nepostojanja.

Svratim juče u goste kod domaćina, kod kojeg se, kada god svratim, osećam skoro kao domaćin, samo zato što prečesto svraćam, a ne zato što mi prija kao na svom.

Izvorni domaćin, po već ustaljenom običaju i kako samo on ume, krene da kenja o... jebem li ga, to je teško za prepričati. On je kao nešto mnogo čitao, pa je kao nešto mnogo posmatrao, da bi na kraju kao pokušao da verbalizuje sve ono što je video i pročitao. Pokušaj je rezultirao nesuvislim, konfuznim, nepovezanim razbacivanjem brabonjaka na sve strane, bez ozbiljne namere da ih u bliskom futuru pripoveže u smislenu gomilicu. Bio je to misaoni okršaj titana, s jedne strane on, mnogo hteo, ništa započeo, sa druge strane ja, suviše čuo, ništa ne mog'o da poverujem.

Pokušao sam da dokučim da li je pijan, dok mi je baljezgao o nekim ljudima koji su negde ušli i nekim drugim ljudima koji su ostali na vetrometini da puše, među kojima nije bio treći čovek, koji je isto pušač, ali je ostao po strani, izdvojen od ostalih, sve dok mu, ni on sam ne zna sa koje strane, nije prišla žena, sa kojom je ljubazno razmenio osmehe, koja je produžila i prešla na suprotnu stranu, tako da je on ponovo ostao sam naprotiv svih. Do neočekivanog preokreta dolazi kada je trećem licu prišao sasvim četvrti čovek, isto nepušač, ali muškiji, mlađi i lepši od trećeg, da bi scena kulminirala dramatičnim povratkom na scenu žene, koja je u prethodnoj sceni napustila scenu, u trenutku kada na njoj nije bilo mladih, muških i zgodnih nepušača. Kad kažem na njoj, mislim da je mislio na scenu.

Naravno, pozelenim od muke, ali ćutim, šta mi drugo preostaje, na šta se on brecne:

„Šta je, bre, imam i ja valjda pravo da malo smaram? Što ćutiš, reci nešto!“

I tako ti ja odlučim da iz neprimerene šutnje pređem u jedino što mi je preostalo.

„Ne budi skroman ljubazni domaćine, greh je reći da malo smaraš. Ti si smarač par excellence, smarač epohe, najsjajnija zvezda smaračkog neba, najprominentniji predstavnik novog smaračkog talasa!!! Ti si Ilija Jorga svih smorilačkih veština! Koliko god da su Leo Mesi i Noleo Đoksi dominantni u svojim sportovima, ti si još dominantniji u smaranju. Ako su oni vrhunski sportisti, ti si vrhunski smortista. Kao višestruki uzastopni šampion regionalnog festivala narodnog smaralaštva, zaslužuješ da po tvom liku bude snimljen ultimativno-testamentalni film „Smaratonci trče počasni krug“, za koji bi muziku radio Ennio Smoricone, a u kojem bi ti bio prikazan kao stari Pantelija, pionir i suveren svoje smortalne branše. A propos Pantelije, ako ikada završiš u staračkom domu, po tebi će ga nazvati smarački dom. Smaraš muški, neustrašivo, za medalju, ti si smarački dragulj, genije i čudotvorac! Morava koju ti pregaziš postaje Smorava, bordel u koji ti kročiš postaje smordel, smartphone se u tvojim rukama pretvara u smarafon... “

Tu se ja smorim, usta mi suva, pogled mi pada, zastanem..., udahnem da ne izdahnem. Znam, to mi je od pušenja, te rešim da okončam sa tim.

„Činjenice su jasne. Pušači stoje i puše, a duvanski dim šteti ljudima unaokolo, zato nepušači ne mogu da se skrase na jednom mestu, nego se vrzmaju, dolaze, ulaze, prilaze, odlaze i prolaze, samo je tvoja titula master smarača neprolazna.“

Kad sam rek’o neprolazna, mislio sam na nikad.

Kad kažem na nikad, mislim na nikad više u goste.